Vesele sedamdesete

0
Sedamdesete

Gledajući kroz istoriju fudbala, određene epohe se ocrtavaju kroz izmaglicu informacija, predanja i zabeleženih događaja. Tokom tridesetih smo imali prve veće inovacije kroz lik i delo Herberta Čepmena, šezdesetih se pojavljuje italijanski katenačo predvođen Eleniom Ererom. Ipak, teško bi bilo reći da je neka decenija bila značajnija od sedamdesetih godina 20. veka.

Bila je to dekada u kojoj smo videli tri Mundijala, 1970. u Meksiku, 1974. u Zapadnoj Nemačkoj i četiri godine kasnije u Argentini. Svaki od ta tri turnira postao je posebno upamćen, iz ovih ili onih razloga. Fudbal je procvetao, naročito ako se uporedi sa turnirom iz 1966., a čitav talas lepršavog fudbala je promenio izgled sporta zauvek.

Brazilski ples u vrelini Meksika

Saldana Brazil

Sve je počelo u Meksiku. Taj turnir smo kroz prizmu Brazila detaljno opisali u našem tekstu o Žoau Saldani, kada su se Karioke sa šest pobeda u šest mečeva prošetale do treće titule prvaka sveta.

Međutim, Brazil je tada bio začetnik velikih promena. Ekipa Marija Zagala je tokom turnira igrala u formaciji 4-2-4, čime je potvrđeno da je tročlana odbrana uveliko bila staromodna. Ovom formacijom, Zagalo je mogao da pruži veliku slobodu svojim igračima, da se na terenu stalno kreću u svim pravcima i time otežaju posao rivalima.

Danas je to nešto što se podrazumeva, ali u vreme kada je Svetsko prvenstvo po prvi put bilo emitovano u boji, takve stvari nisu bile uobičajene. Pele i Tostao su bili igrači koji su igrali u srcu napada, dok su na krilima bili Žairzinjo i Rivelino. Prvi dvojac bi se povremeno spuštao bliže sredini terena, što bi otvaralo prostor za brzonoga krila.

MUNDIJAL 50: JOHAN NESKENS – ONAJ DRUGI NESKENS

Takve kretnje bi činile da Brazil zaliči na modernu 4-2-3-1 ili čak 4-2-2-2, ali na tome nije počivala glavna snaga tog tima. Ekipa koju i danas mnogi smatraju najboljom svih vremena je igrala lepršavo i slobodno, a Žerson je iz sredine terena bio kreativni motor. Klodoaldo je nudio solidnost ispred odbrane, dok je Karlos Alberto na desnom beku bio tipičan brazilski prototip spoljnog defanzivca – vrlo ofanzivan.

Činjenica da je Urugvaj u polufinalu bio savladan rutinski sa 3:1, a potom i Italija u finalu sa 4:1 samo potvrđuje koliko je bilo teško nositi se sa ovakvom mešavinom lucidnosti, kreativnosti, snage i brzine. Brazil je u fudbal doneo brazilski šmek, kao nikada pre. Slično će biti i 1982., kada budu ispali u polufinalu, ali ovaj Zagalov tim pokrenuće točak fudbalske istorije u novom pravcu.

Totalna pobeda u porazu

Gde su Brazilci stali, nastavili su Holanđani. Doduše, njihov usud je bio takav da svojom filozofijom ostave još jači utisak, ali da na kraju ne osvoje turnir. Tada je to učinio domaćin predvođen Francom Bekenbauerom i generacijom tima koja je 20 godina kasnije ostvarila nešto slično što i Zapadna Nemačka protiv Mađarske 1954.

Tim koji je igrao najlepši fudbal turnira ponovo je pao pod noge žilavih Nemaca, no, istorija je znala kako to da nagradi. Holanđani se i danas smatraju za jedan od najrevolucionarnijih timova svih vremena, kupujući srca svih onih koji su imali prilike da ih gledaju.

Rinus Mihels je Holanđane postavljao u formaciji 4-3-3 sa liberom koji bi u posedu prelazio u vezni red, te bi tokom najvećeg dela meča to više ličilo na 3-4-3. Johan Neskens – kojem smo već posvetili tekst – bio je predvodnik suludo agresivnog presinga koji je postao zaštitni znak ovog tima. Johan Krojf je u špicu napadao sa Repom i Renzenbrinkom, ali to nikada nije ostajalo onako kako bi bilo na papiru.

MUNDIJAL 50 – DVANAEST NAJBITNIJIH DRESOVA U ISTORIJI SP

Upravo je taj totalni fudbal značio da su stalne kretnje igrača ka svim mogućim različitim pozicijama bile zbunjujuće za rivale, a Holandija je još jednu stvar radila drugačije. Krojf će to godinama kasnije uporno ponavljati kao jednu od zapovesti „krojfizma“ – koji će obeležiti mnoge trenere pod njegovim uticajem – a to je bilo napadati na što većem prostoru, braniti se na što manjem.

Intenzitet, totalna kretnja, presing, kontrola prostora i neverovatni nivoi fizičke pripreme bili su stubovi ove filozofije koja je ostala nekrunisana. U Holandiji se kaže da je totalni fudbal nastao u Amsterdamu, kao jednom od gradova obeleženim specifičnom umetnošću i slobodnim duhom. Na terenu je zaista podsećalo na umetnost…

Menotijev trijumf ideje

Četiri godine kasnije, u Argentini 1978., Holandija je ponovo pala na istom stepeniku. Ovoga puta, mnogo više stvari se odnosilo na situaciju van terena. Argentina je bila domaćin, a kao razlozi zbog kojih je njihova prva titula prvaka sveta na sebi imala mrlju jesu skandalozne sudijske odluke i uticaj vojne hunte koja je dve godine ranije preuzela vlast u zemlji.

Ipak, briljantnost Holandije ni četiri godine kasnije nije jenjavala, čak uprkos tome što na turniru nije bilo Krojfa. Mihels je ovog puta vodio tim kojem su pečat dali libero Krol i centralni vezista Han. Sve ono što ih je krasilo u Nemačkoj, činili su i u Argentini, ali domaćin je na kraju prevladao.

Na stranu sve sumnjive radnje kojih je bilo tokom turnira, činjenica je da je argentinski sastav takođe pripadao ovom talasu lepog fudbala iz 70-ih godina. Još je nepobitnija činjenica da je specifičnost Holandije uticala na to da se Argentina 1978. ne dobije dovoljno priznanja za ono što su radili na terenu.

MOŽE LI ARGENTINA PONOVO DA POSTANE PRVAK SVETA?

Tim je vodio legendarni Sesar Luis Menoti, a njegova famozna izjava je savršeno enkapsulirala sve što je podupiralo uspehe ovog sastava – „Tim je pre svega ideja“. Ova fascinantna, a posve jednostavna misao se ogledala u onome što je Menoti radio.
Argentina je na svom tlu igrala u arhetipskoj 4-3-3 koja je u mnogo čemu podsećala na modernu 4-2-3-1. Defanzivna linija bila je tipična četvorka sa dva klasična beka, dok je ispred odbrane „sedeo“ Ameriko Galjego.

On je predstavljao štit, u stilu tipičnih argentinskih zadnjih veznih kojima upotreba fizičke sile nije bila strana. Njegov partner bio je Osvaldo Ardiles čije su fizičke predispozicije bile jedne od ključnih za uspeh ove selekcije.

Njegova kretnja kao centralnog veziste podsećala je na kretnju neumornog Johana Neskensa, i to je činio u svim pravcima. Mario Kempes je sa „desetkom“ na leđima i igrao tako, kreativno i iza napadača Leopolda Lukea. Neretko bi se Kempes i Luke menjali pozicija tokom mečeva, dok su Ortiz i Bertoni nudili širinu sa krila.

NOVI EVROGOL PODKAST JE STIGAO!

Holanđani su pali u finalu posle produžetaka, kada je Kempes imao presudnu ulogu, a golom Bertoni je postavljen rezultat na konačnih 3:1, čime je završena verovatno i najvažnija decenija u istoriji Mundijala.

Na narednom turniru, na početku osamdesetih, trijumfovala je ideja Italijana, tima koji i dalje nije uspevao da se u potpunosti otrese katenača. Vesele sedamdesete su ostale prošlost, a retko koji tim će uspeti da obeleži neki Mundijal kao što su to činili timovi Marija Zagala, Rinusa Mihelsa i Sesara Luisa Menotija.

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Molimo Vas ovde unesite svoje ime