20 godina od osvajanja Akropolja – kako je plavi tajfun prohujao Atinom?

0
Foto: Youtube printscreen

Odvajkada je poznato da Srbi vole Grčku. Ne samo zbog prelepe morske obale, tradicionalnog grčkog gostoprimstva, girosa i metakse. Njena prestonica Atina predstavlja sveto mesto za srpske košarkaške hodočasnike, gde je nakon dugogodišnjih sankcija vaskrsla naša košarka. Tamo gde su počeli košarkaški pohod 1995. godine, Plavi su nastavili tri godine kasnije i pokazali ko je gazda. Jugoslavija je na današnji dan pre 20 godina, četvrti put postala svetski šampion.

Neće se ova zemlja pamtiti samo po veličanstvenim uspesima reprezentacije. Za brojne srpske igrače i trenere predstavljala je Eldorado gde su pozlatili svoje karijere, poput Željka Obradovića, Dušana Ivkovića, Dejana Bodiroge, Žarka Paspalja, Dragana Tarlaća, Predraga Stojakovića i drugih. Pored lepih trenutaka, Grčka će ostati upamćena i kao mesto tragičnog završetka karijere legendarnog Bobana Jankovića. Sve u svemu, zemlja koja prosečnog ljubitelja košarke sa ovih prostora ne može da ostavi ravnodušnim.

Leto 1998. godine. Tadašnja SR Jugoslavija se uveliko vratila tamo gde joj je mesto. Put Grčke, naša reprezentacija je krenula kao aktuelni evropski šampion i olimpijski vicešampion. Od ukidanja sankcija, Jugoslavija je već imala tri medalje u džepu (zlata na EP 1995. i 1997. i srebro na OI 1996.), i čekala se četvrta na isto toliko takmičenja. Međutim, i ovog puta kao i 1995, odlazak naše reprezentacije put Grčke bio je u senci politike.

U tom periodu sukobi na Kosovu i Metohiji su intenzivirali. Broj terorističkih napada na civile i snage bezbednosti je rastao iz dana u dan, a Jugoslaviji je prećeno novim sankcijama, pa čak i bombardovanjem. Za Plave kao da je vreme stalo, ponovo se jurišalo na medalju u teškim vremenima po narod. Ponovo im je poverena misija da usreće naciju u vreme zebnje i neizvesnosti.

U odnosu na 1995. godinu, sastav Jugoslavije je ovog puta bio desetkovan. Povrede su onemogućile Vladu Divcu i Predragu Daniloviću da se priključe ekipi koju je sa klupe vodio Željko Obradović, uz Zorana Savića i Žarka Paspalja koji su se povukli iz državnog tima. Danilović i Savić imali su sjajnu klupsku sezonu iza sebe. Sa ekipom Virtus Bolonje te godine su osvojili Evroligu, a Savić je proglašen za najkorisnijeg igrača Fajnal-fora.

KO ĆE OSVOJITI EVROLIGU?

Na završnom turniru italijanski tim pod komandnom palicom Etorea Mesine eliminisao je u polufinalu ekipu Partizana, iz čijih redova su se reprezentaciji priključili Dejan Tomašević, Predrag Drobnjak i Dragan Lukovski. Ostali igrači iz domaćeg prvenstva bili su Vlado Šćepanović (Budućnost), Milenko Topić (Crvena zvezda) i Nikola Bulatović (FMP).

Uz igrače iz domaće lige, ostatak tima činili su Aleksandar Đorđević (Barselona), Dejan Bodiroga (Real Madrid), Željko Rebrača (Beneton), Miroslav Berić (Taukeramika), Saša Obradović (Virtus Roma) i Nikola Lončar (PSŽ Rasing).

Javnost nije bila optimistički nastrojena pred početak Mundobasketa. Svetsko prvenstvo je dočekano bez euforije, a košarkaše je sa aerodoroma ispratilo svega nekoliko novinara. Plavi su pokazali da tigar još uvek ima dovoljno oštre kandže i da našu reprezentaciju nikada ne treba potcenjivati, ma koliko sastav bio okrnjen.

Sticajem okolnosti ekipa je bila podmlađena u odnosu na prethodna takmičenja, a ono što je išlo na ruku, bio je štrajk u NBA ligi, zbog kojeg je američka reprezentacija bila uskraćena za usluge najzvučnijih imena na Mundobasketu. Naša reprezentacija bila je smeštena u grupu B sa Portorikom, Rusijom i Japanom. Desetkovanje igračkog kadra se nastavilo. Nikola Lončar se povredio i propustio je dobar deo prvenstva, odigravši samo dve utakmice.

Uprkos povredi Lončara, učinak u grupnoj fazi bio je maksimalan. Na otvaranju je savladan Portoriko (80:66), zatim Rusija (82:74) i Japan (99:54). U drugoj rundi formirane su dve nove grupe sa po šest ekipa, a četiri najbolje išle su u četvrtfinale. Rivali Jugoslavije bili su Kanada, Italija i Grčka, uz Portoriko i Rusiju sa kojima je već igrala.

Kanada je lako savladana 95:55 ali je usledio prvi poraz od Italijana u neizvesnoj završnici. Azuri su tada imali sjajnu generaciju koja je godinu dana kasnije postala evropski šampion. Činili su je Đanmarko Poceko, Đanluka Bazile, Karlton Majers, Gregor Fućka, a na klupi je sedeo Bogdan Tanjević. Priliku da poprave utisak, Plavi su imali protiv Grčke.

Sudbina je htela da se ponovo sretnemo sa domaćinom i kao po navici mu održimo čas košarke. Rane iz ’95 su još uvek bile sveže, tako da su Grci predvođeni Ikonomuom i Alvertisom nastojali da se revanširaju pred punom OAKA arenom. U paklenoj atmosferi izabranici Željka Obradovića su slavili rezultatom 70:56, a do pobede ih je predvodio Bodiroga sa 19 poena.

U četvrtfinalu Jugoslaviju je čekala Argentina, sa jezgrom tima koje su činili Huan Alberto Espil, Marselo Nikola, Fabrisio Oberto i Manu Đinobili. Gaučosi su se pokazali kao veoma nezgodan rival, a kada je bilo najpotrebnije, Plave su pogurali Sale Đorđević i Miroslav Berić koji je svih 11 poena postigao u drugom poluvremenu. U polufinalu je ponovo zakazan susret sa Grcima.

KO ĆE OSVOJITI NBA LIGU?

Ako je Dejan Bodiroga mnogo štucao tog leta, odgovor leži u ishodu polufinala. Za vreme i nakon utakmice, čitava OAKA arena i dobar deo Peloponeza i grčkih ostrva su ispirali usta s njegovim imenom. Bodi Bond je zatrpao koš domaćina i raspršio njihove snove o finalu i osveti. Njegov ples u domu Panatinaikosa bio je verovatno najbolji u dresu reprezentacije. Postigao je 31 poen, a Jugoslavija je slavila nakon produžetka 78:73  i plasirala se u finale.

U borbi za zlato čekala ju je Rusija, protivnik iz grupe koji je u drugom polufinalu eliminisao SAD. Udarne igle Zbornaje bili su Sergej Babkov i Vasilij Karasjov, sadašnji trener Zenita i otac Sergeja Karasjova. U finalu je usledila rovovska borba. Jugoslavija kao i tri godine ranije protiv sebe nije imala samo 12 ruskih košarkaša već i hiljade Grka u OAKA areni. Utakmica nije bila preterano atraktivna za gledanje. Ulog je bio veliki pa je estetika završila u drugom planu.

U napetoj atmosferi Saša Obradović je radio sjajan posao u odbrani, a u napadu je glavna opcija bio Željko Rebrača. Gorostasni centar je postigao 16 poena uz 11 skokova, a njegova blokada u završnici meča bila je ključni potez za titulu. Na 34 sekunde do kraja Jugoslavija je vodila sa 57:56. Mihajlov je dobio povretnu loptu pod košem i krenuo je na zakucavanje, a onda ga je Rebrača prizemljio maestralnom rampom. Loptu je pokupio Topić, a sa njom i četvrtu titulu svetskog šampiona.

Šampionsku generaciju iz Atine odlikovala je činjenica da je svako svakoga mogao adekvatno da zameni, u slučaju da dođe „loš dan“. Konstantnost u igri na timskom nivou bila je više nego očigledna. Doprinos svih igrača u rotaciji bio je značajan, ali najveći teret izneli su Dejan Bodiroga, koji je proglašen za MVP-ja i Željko Rebrača, koji je tih dana krstario reketima Palakanestra. Bodi Bond se iste godine preselio u Panatinaikos i uz Žoca postao jedan od rodonačelnika zlatne dinastije Atinjana.

Jugoslavija je ponovo izašla na ulice da pozdravi šampione. Ispred Savezne Skupštine okupilo se desetine hiljada ljudi kao i tri godine ranije kada se plava ekspedicija vratila iz pokorene Atine. Narod je sa svojim herojima ponovo zaigrao uz taktove Električnog orgazma – „Igra rokenrol cela Jugoslavija“ i zaboravio na nedaće sa kojima se naša zemlja suočavala u tom periodu.

Na vrhu Akropolja su se još jedanput zaviorile plava, bela i crvena boja. Danas je taj redosled drugačiji, ali je želja ista. Što bi se reklo, bilo, ponovilo se…

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Molimo Vas ovde unesite svoje ime